Пали (језик)

средње индо-аријански језик

Пали је древни пракрит језик, сродан санскрту, који се говорио на северу Индије.[1] То је језик раног будизма на којем је записан пали канон (типитака) и литургијски језик теравада будистичке школе.

Пали
Pāli Pāḷi
Изговор[paːli]
Говори се у Камбоџа
 Бангладеш
 Индија
 Лаос
 Бурма
   Непал
 Шри Ланка
 Тајланд
 Вијетнам
 Мјанмар
Изумронема матерних говорника, користи се само као књижевни и литургијски језик
Брахми и латиница
Језички кодови
ISO 639-1pi
ISO 639-2pli
ISO 639-3pli

Реч пали једноставно значи "ред текста", али је временом почела да се користи као назив за језик којим је записан канон тераваде.[2]

Настанак и развој

уреди

Генеза пали језика није сасвим јасна, али свакако је северноиндијског порекла. По времену настанка, пали је средњоиндијски језик, дакле млађи од санскрта.[3] Неки савремени филолози мисле да је пали заправо језик западне и централне Индије, док други тврде да се ради искључиво о језику текстова, заснованом на једном од варијанти древног индијског језика магадхи.[2]

Географско порекло

уреди

Постоји стална конфузија у вези са односом палија према народном језику који се говорио у древном краљевству Магада, које се налазило у данашњем Бихару и око данашњег Бенгала. Почевши од Теравадског коментара, пали је идентификован са 'магадским', језиком краљевства Магада, и то је такође био језик који је Буда користио током свог живота.[4] У 19. веку, британски оријенталиста Роберт Цезар Чајлдерс тврдио је да је право или географско име пали језика магади пракрит, и да пошто pāḷi значи „линија, ред, низ“, рани будисти су проширили значење израза на „низ књига“, те pāḷibhāsā значи „језик текстова“.[5]

Међутим, модерна наука је пали сматрала мешавином неколико пракритских језика из око 3. века пре нове ере, комбинованих и делимично санскритизованих.[6][7] Не постоји потврђени дијалект средњег индоаријевског језика са свим карактеристикама палија.[4]:5 У модерној ери, било је могуће упоредити пали са натписима за које се зна да су на магади пракриту, као и другим текстовима и граматикама тог језика.[4] Иако ниједан од постојећих извора не документује посебно преашокан магахи, доступни извори сугеришу да пали није равноправан са тим језиком.[4]

Савремени научници генерално сматрају да пали потиче из западног дијалекта, а не из источног.[8] Пали има неке сличности и са западним Ашоканским едиктима у Гирнару у Саураштри и са централно-западним пракритом који се налази на источном Хатигумпином натпису.[4]:5 Ове сличности наводе научнике да повезују пали са овим регионом западне Индије.[9] Упркос томе, пали задржава неке источњачке карактеристике које се називају магадизми.[10]

Будин језик

уреди

Буда је охрабривао ученике да употребљавају своје дијалекте. Он је говорио да ниједан језик није бољи од било којег другог за преношење истине и отуда и његове речи: "Допуштам вам да Будине речи учите свако на свом језику" (Вин. II,139).[2]

Традиционални будисти верују да је Буда говорио пали, иако је то данас углавном оспорено.[2] Према предању, у Будино време санскрит је био „високи“ језик којим се говорило на дворовима и међу свештеницима и интелектуалцима, и управо је то разлог зашто је Буда одбио да своје проповеди излаже на санскрту и уместо тога је подучавао на говорном пали језику (Вин.II,139). Желео је да његово учење буде доступно свима, а не само уској елити.[11]

Пали, језик теравада канона, био је један од оних дијалеката којим се говорило у Аванти провинцији, али не и језик на којем је Буда подучавао.[12] Због тога се употреби пали терминологије не даје приоритет у односу на будистички санскрит, врсту санскрита која садржи много пракртских речи (пракрит, народни језик, за разлику од санскрита).[12]

Језик тераваде

уреди
 
Типитака, древни будистички рукопис на језику пали

На палију је сачувана Типитака какву данас имамо, иако су делови канона сачувани и на санскрту, на којему није изворно састављен.[3] На палију је написана и голема коментарска литература, између осталог и Будагосина дела и Milindapanho.[3]

Теравада будисти пали одувек сматрају светим језиком и многи од њих верују да је Дхамму могуће потпуно разумети једино уз познавање палија.[2] Све донедавно све књиге о теравади — хронике, песме, коментари, приче итд. — биле су писане на палију. Сваки образованији монах са Шри Ланке, Бурме или Тајланда добро зна пали.[2]

Алфабет

уреди

Пали алфабет састоји се од 41 слова - 8 вокала и 33 сугласника. Овај језик нема посебно писмо, већ су коришћена писма разних земаља за записивање пали текстова: у Индији нагари, на Шри Ланки синхалешко, у Бурми бурманско и у Тајланду камбоџанско писмо. У данашње време је латинично писмо постало међународни стандард.[13]

Види још

уреди

Извори

уреди
  1. ^ Nagrajji (2003) "Pali language and the Buddhist Canonical Literature". Agama and Tripitaka, vol. 2: Language and Literature.
  2. ^ а б в г д ђ Budizam od A do Ž
  3. ^ а б в Rada Iveković, Rana budistička misao, Biblioteka Logos, IP Veselin Masleša. . Sarajevo. 1977. pp. 131-152. 
  4. ^ а б в г д Norman, Kenneth Roy (1983). Pali Literature (на језику: енглески). Wiesbaden: Otto Harrassowitz. стр. 2—3. ISBN 3-447-02285-X. 
  5. ^ A Dictionary of the Pali Language By Robert Cæsar Childers
  6. ^ Bhikkhu Bodhi, In the Buddha's Words. Wisdom Publications, 2005, page 10.
  7. ^ Eiland, Murray (2020). Interview with Richard Gombrich. „What the Buddha Thought”. Antiqvvs. 3 (1): 41. 
  8. ^ Collins, Steven (2003). „What Is Literature in Pali?”. Literary Cultures in History: Reconstructions from South Asia. University of California Press. стр. 649—688. ISBN 978-0-520-22821-4. JSTOR 10.1525/j.ctt1ppqxk.19. 
  9. ^ Hirakawa, Akira. Groner, Paul. A History of Indian Buddhism: From Śākyamuni to Early Mahāyāna. 2007. p. 119
  10. ^ Rupert Gethin (9. 10. 2008). Sayings of the Buddha: New Translations from the Pali Nikayas. OUP Oxford. стр. xxiv. ISBN 978-0-19-283925-1. 
  11. ^ SANSKRIT Архивирано на сајту Wayback Machine (28. октобар 2009), Приступљено 17. 4. 2013.
  12. ^ а б Елијаде 1996, стр. 40–59.
  13. ^ Пали буквар Архивирано на сајту Wayback Machine (29. јануар 2009), Приступљено 17. 4. 2013.

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди