Несопство
| Дио серије о |
| будизму |
|---|
 |
Несопство (пал. [anattā] грешка: {{lang}}: текст има искошену назнаку (помоћ), санск. अनात्मन् anātman) је темељни појам будистичке филозофије који означава непостојање трајног сопства, а у ширем смислу несуштаственост, бесвојственост.[1] Учење о несопству је специфично за будизам и уједно најрадикалније Будино учење.[2]
Несопство значи да у непрекидном току телесних и умних појава које настају и нестају у човеку нема никакве суштине, душе или ега. Учење о анатману је настало као опозит традиционалном хиндуистичком учењу о постојању вечног сопства (атман). Насупрот веданти, несопство је порицање читаве теорије атман-брахман, а насупрот ђаинизму порицање теорије о ђиви.[3] Суштина учења о несопству је да нема ни једног себе, ни лица, ни живог бића или животног принципа који је трајан. Човек је живи континуирани процес који не остаје исти ни два узастопна тренутка јер у њему постоји бесконачан ред промена.[4]
Учење о несопству се сматра специфично будистичким учењем које се не налази у другим филозофским и религијским системима.[4] Готама Буда овде стоји насупрот читаве филозофске традиције која претпоставља да иза променљивог тела и ума постоји непроменљива душа или сопство.
Овим се не пориче емпиријски доживљај сопства, али се тврди да је он лажан и резултат авиђе, заблуде.[5]
Позадина
Атман је кључни термин индијске филозофије, који означава сопство, својство, индивидуалност, суштину, душу. Ова реч иначе означава и повратну замјеницу 'себе', и та се два значења добро допуњују. Атман није само субјективна страна сопства, нити само његова објективна страна, него је и оно што их обједињује. У Будино време, у ведантинској филозофији већ је разрађена метафизика јединства атман-брахман, индивидуалног и универзалног духовног принципа.[6]
Будино учење
Буда је говорио да све што је настало мора нестати, и да је погрешно пролазне ствари сматрати својим сопством:
"Тело није сопство, осећаји нису сопство, опажаји нису сопство, мисли нису сопство и свест није сопство... Ко ово види, постаје невезан за те ствари, а кад је невезан страст бледи, кад је страст нестала он је слободан, а кад је слободан он и зна да је слободан“.[2]
Насупрот већини других учитеља, Буда је говорио да оно што човек сматра сопством не само да није вечно, већ је то најпроменљивија ствар у човеку:
Било би пожељно за необразованог човека да пре сматра својим сопством своје тело састављено од четири елемента него свој дух. Јер, очигледно је да његово тело може да траје једну, две, три, четири, пет или десет или чак сто и више година; док оно што називамо мисао, свест или дух, стално се појављује и ноћу и дању као једна ствар, а нестаје као нешто друго.[7]
Буда је тврдио да када увидимо да је идеја о трајном сопству само илузија, тада престајемо да наносимо патњу себи и другима.[2] Међутим, иако је жестоко критиковао идеју постојања сопства, он такође није тврдио супротно, да сопство не постоји. Он је сва та становишта називао "џунглом гледишта" које стоје као препрека на путу ослобођења:
_at_Kodiyala.jpg)
Док год човек поклања пажњу ономе што не би требало, једно од шест врста гледишта у њему настаје:
Ово се, монаси, назива шипражјем гледишта, џунглом гледишта, искривљеношћу гледишта, оковом гледишта. Сапет оковима гледишта, незналица, прост човек не ослобађа се рођења, старости и смрти, жалости, нарицања, бола, туге и очаја. Не ослобађа се, кажем вам, од патње.[9]
• гледиште „сопство постоји“ се у њему јавља и учвршћује;
• гледиште „сопство не постоји“ се у њему јавља и учвршћује;
• гледиште „сопством опажам сопство“ се у њему јавља и учвршћује;
• гледиште „сопством опажам не-сопство“ се у њему јавља и учвршћује;
• гледиште „не-сопством опажам сопство“ се у њему јавља и учвршћује;
• или пак има гледиште: „ово моје сопство је то које говори, осећа и доживљава плод добрих и лоших поступака; оно је трајно, непроменљиво, вечно, не подлеже промени и заувек ће трајати“.
— Готама Буда
Оспоравајући сопство, Буда је редефинисао и појам делатног субјекта. На питање да ли је онај ко трпи последице неког дела исти онај који га је извршио, Буда одговара да би се, када би било тако, упало у етернализам, тј. увео би се један вечни делатник. Ако би се, насупрот томе, тврдило да је једно делатник, а друго онај што трпи последице, подржало би се укидање делатника. Буда избегава обе крајности и одабира средњи пут, представљен законом о условљеном настанку елемената постојања. Кад условљено настајање престане, састојци који сачињавају неку особу — а које кармичке силе држе у споју и прате из живота у живот — такође се заустављају, чиме се и патња окончава.[10]
"Само име остаје неразрушиво од личности онога ко се удаљио из овога света“.[11]
Каснији развој
- "Постоји патња, али не онај ко пати,
- постоји дело, али не онај ко дела,
- постоји утрнуће, али не биће које трне,
- постоји пут, али на њему путника нема.[12] "
- — Будагоша
Након Будине смрти, будистичка филозофија и канонска литература ће још јасније одредити непостојање сопства. Човека чине пет састојака (skandha): тело (rupa), опажање (vedana), осећај (samjna), кармичке силе или отисци (samskara) и свест (vijnana). Ово јединство, које су друге школе налазиле у сопству (atman или điva), будизам открива у току хомологних свесних момената, који се, ипак, стално мења.[10]
Према будистичкој филозофији, аната је једна од три карактеристике постојања и значи да су све појаве без трајне суштине. Иако се појмом анате одбацује могућност постојања било које сопствености и индивидуалног принципа, будистичка психологија ипак не пориче емпиријски доживљај свога ја (пали: атта – ја, душа, индивидуалност). Међутим, пориче могућност некаквог трајног сопства које остаје непромењено док се све остало мења.
Будисти сматрају да је поистовећивање себе са стварима које означавамо као „моје“ ("моја жена“, „моје власништво“, „моја религија“, „моја земља“ итд.) узрок многих мука и болова које људи наносе сами себи и другима.[2]
Несопство и препорађање
Спој будистичког учења о препорађању и несопству се често доживљава као противуречно, јер „ако нема трајног сопства или душе шта онда прелази из једног живота у наредни?"[2] Будистички одговор обично гласи да Буда није учио да сопство не постоји као такво, већ да не постоји трајно, непроменљиво, метафизичко сопство.[2] У будизму, сопство се разуме као једно језгро начињено од утисака, сећања, особина и склоности, које се непрекидно мења. И управо је то "сопство" оно које прелази из једног живота у други.[2]
Некад се наводи поређење са три билијарске кугле у једној линији. Када се четврта кугла закотрља преко стола и удари их, кугла која се до тада кретала ће се ту и зауставити, прва и друга одарена кугла ће такође остати у месту, али ће се трећа покренути. Енергија из четврте кугле се кроз прву и другу пренела на трећу куглу и покренула је да се закотрља по столу.[2]
На сличан начин, будисти верују да ментална енергија, која чини оно што конвенционално називамо "сопством", прелази из једног живота у други, што управо омогућује њезина променљивост (анића)[2]
Извори
- ^ Речник пали и будистичких термина
- ^ а б в г д ђ е ж з Budizam od A do Z: ĀNATTĀ
- ^ Rada Iveković, Rana budistička misao (str. 131-152), Biblioteka Logos, IP Veselin Masleša, Sarajevo, 1977.
- ^ а б Њанатилока, Будистички речник, Пешић и синови, Београд, 1996.
- ^ Rada Iveković, Rana budistička misao (str. 131-152), Biblioteka Logos, IP Veselin Masleša, Sarajevo, 1977.
- ^ Rada Iveković, Rana budistička misao (str. 131-152), Biblioteka Logos, IP Veselin Masleša, Sarajevo, 1977.
- ^ Tako je govorio Buda (str. 37), Grafos, Beograd, 1989.
- ^ Pjena
- ^ Svi otrovi
- ^ а б Đuzepe Tuči, Istorija indijske filozofije (str. 68-84), NOLIT, Beograd, 1982.
- ^ Артемије Радосављевић, Учење о метемпсихози и реинкарнацији са хришћанског гледишта
- ^ Висудхи-мага XVI 90.
Види још
Спољашње везе
- Anatta-lakkhana sutta (O obeležju ne-sopstva)