Пређи на садржај

Бретонвудски споразум

Координате: 44° 15′ 16″ С; 71° 26′ 52″ З / 44.25436° С; 71.44787° З / 44.25436; -71.44787
С Википедије, слободне енциклопедије

Бретонвудски споразум/систем (енгл. Bretton Woods system) међународни је споразум постигнут на конференцији представника 44 земље одржаној средином 1944. у Бретон Вудсу (у америчкој држави Њу Хемпшир), о решавању послератних монетарних и финансијских проблема, па је као такав и до данас остао као темељ међудржавних односа у тој сфери. На конференцији су основани Међународни монетарни фонд и Међународна банка за обнову и развој.

Историја

[уреди | уреди извор]

Основе споразума

[уреди | уреди извор]

Основе послератног међународног монетарног система постављене су на конференцији у Бретон Вудсу 1944. године. Тада су формиране две организације за међународну монетарну и финансијску сарадњу: Међународни монетарни фонд (ММФ) (енгл. International Monetary Fund (IMF)) и Међународна банка за обнову и развој (МБОР) (енгл. International Bank for Reconstruction and Development (IBRD)).

Фонд је требало да обезбеди сарадњу у области међународних плаћања и политике девизних курсева и да одобрава кредите за краткорочно уравнотежење платног биланса, а банка је добила задатак да омогући обнову и развој привреда земаља чланица.

Карактеристике система

[уреди | уреди извор]

Међународни монетарни систем који је устаљен Бретонвудским споразумом назива се златно-девизни стандард (због важења злата и девиза као резерви). Имајући у виду важност Сједињених Америчких Држава и долара у овом раздобљу, овај систем се може назвати златно-доларски систем. Наиме, долар је важио за званичну валуту у којој су се чувале резерве и имао је велику улогу у међународном платном промету. САД је имао највеће резерве злата, а за долар се могло купити апсолутно све.

САД су се у периоду од 1950. до 1957. суочавале са проблемом међународне ликвидности, дефицит платног биланса је растао, а залихе злата су се топиле. Смањује се глад за доларом, опада поверење у њега, а Савезне резерве своја потраживања конверутују у злато.

Године 1962. Савезне резерве су створиле фондове у валутама западноевропских земаља. Та средства се користе за откуп доларских потраживања од странаца и да би се смањио одлив злата. Предузете су још неке мере које су смањиле одлив девиза али нису га и отклониле. Константни пораст међународне трговине и обим услуга и производа захтевали су већа девизна средства (несташица средстава међународног плаћања).

Решење се није могло тражити у дефлацији јер она није одговарала САД. Пољуљано поверење у долар и неадекватан механизам повећања међународне ликвидности наметали су потребу реформисања међународног монетарног система.

У периоду 1968—1973. уведена је двојна цена злата, за званичне трансакције остала је стара цена злата, а за приватне трансакције цена се слободно формирала на тржишту.

Године 1967. на састанку у Рио де Жанеиру усвојен је Први Амандман на Статут ИМФ-а. Одлучено је да се у оквиру фонда формира нови вид средстава за међународна плаћања, тзв. специјална права вучења (СПВ) — папирно злато.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Van Dormael, A. (1978). Bretton Woods: Birth of a monetary system. MacMillan London.
  • Bordo, Michael D.; Eichengreen, Barry (1993). A Retrospective on the Bretton Woods System: Lessons for International Monetary Reform.
  • James, Harold (1996). International Monetary Cooperation Since Bretton Woods. Oxford University Press.
  • Steil, Benn (2013). The Battle of Bretton Woods: John Maynard Keynes, Harry Dexter White, and the Making of a New World Order. Princeton University Press.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

44° 15′ 16″ С; 71° 26′ 52″ З / 44.25436° С; 71.44787° З / 44.25436; -71.44787