Пређи на садржај

Династија Јуан

С Википедије, слободне енциклопедије
Историја Кине
Историја Кине
АНТИКА
Неолит c. 8500 – c. 2070 п. н. е.
Династија Сја c. 2070 – c. 1600 п. н. е.
Династија Шанг c. 1600 – c. 1046 п. н. е.
Династија Џоу c. 1046 – 256 п. н. е.
 Западни Џоу
 Источни Џоу
   Пролеће и Јесен
   Зараћене државе
ЦАРСТВО
Династија Ћин 221–206 п. н. е.
Династија Хан 206 п. н. е. – 220 н. е.
  Западни Хан
  Династија Син
  Источни Хан
Три краљевства 220–280
  Веј, Шу и Ву
Династија Ђин 265–420
  Западни Ђин
  Источни Ђин Шеснаест
краљевстава
Јужне и Сјеверне династије
420–589
Династија Суеј 581–618
Династија Танг 618–907
  (Друга Џоу династија 690–705)
Пет династија и
десет краљевстава

907–960
Династија Љао
907–1125
Династија Сунг
960–1279
  Северни Сунг Западни Сја
  Јужни Сунг Ђин
Династија Јуан 1271–1368
Династија Минг 1368–1644
Династија Ћинг 1644–1911
САВРЕМЕНО ДОБА
Република Кина 1912–1949
Народна Република
Кина

1949–садашњост
Република
Кина (Тајван)

1949–садашњост

Династија Јуан или Монголска династија је назив за период у којем је Кином по први пут у историји владала династија страних освајача. Иако је монголски владар Џингис-кан освојио сјеверну Кину почетком 13. вијека, тек је његов унук Кублај-кан успио да доврши освајање Кине, односно јужног дијела који је био под династијом Сунг.[1] Године 1271. се прогласио кинеским царем и формално установио династију. Раздобље династије Јуан је било релативно кратко, али се под управом монголских царева Кина поновно ујединила, економски опоравила и дошла у додир с цијелим низом других народа и култура. У том је периоду Кину посјетио Марко Поло. Како су се цареви династије Јуан све више синизирали, тако је нестајао њихов утицај међу другим монголским кановима. У међувремену су их кинески поданици и даље сматрали страним узурпаторима те су године 1368. истјерани из Кине од стране Таизија, оснивача династије Минг. Остаци династије Јуан су владали Монголијом, да би у 17. вијеку формално власт предали манџурској династији Ћинг.

Иако је Џингис-кан (устанак бившег поданика Ђин царства) устоличен са кинеском титулом цара 1206. године,[2] а Монголско царство је деценијама владало територијама, укључујући и данашњу северну Кину, тек 1271. године Кублај Кан је званично прогласио династију у традиционалном кинеском стилу,[3] а освајање је завршено тек 1279. године када је династија Јужни Сонг поражена у бици код Јамена. До тада је његово царство било изоловано од осталих монголских каната и контролисало је већи део савремене Кине и околних подручја, укључујући и модерну Монголију.[4] Била је то прва неханска династија која је владала читавом Кином и трајала је до 1368. године када је династија Минг поразила Јуанске снаге.[5][6] Након тога, укорени владари Џингисида повукли су се на Монголску висораван и наставили да владају као династија Северних Јуана.[7]

Неки од Јуанских царева су савладали су кинески језик, док су други користили само свој матерњи монголски језик и монголско квадратно писмо.[8]

Након поделе Монголског царства, династија Јуан била је канат којим су владали наследници Монгке кана. У званичним кинеским историјама династија Јуан носила је небески мандат. Династију је основао Кублај Кан, али је свог деду Џингис-кана ставио у царске записе као званичног оснивача династије и доделио му храмовно име Тајцу. У едикту под насловом Проглашење династичког имена,[9] Кублај је објавио име нове династије као Велики Јуан и тврдио је порекло од бивших кинеских династија од Три суверена и пет царева до династије Танг.[9]

Поред кинеског цара, Кублај кан такође је полагао право на титулу Великог кана, врховног над осталим канским наследницима: Чагатајима, Златном Хордом и Илканатом. Као такав, Јуан се понекад називао и Царством Великог Кана. Међутим, док су западни ханови повремено признавали захтев за превласт јуанских царева, њихова потчињеност била је номинална и сваки је наставио свој властити развој.[10][11]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Taagepera, Rein (септембар 1997). „Expansion and Contraction Patterns of Large Polities: Context for Russia”. International Studies Quarterly. 41 (3): 499. JSTOR 2600793. doi:10.1111/0020-8833.00053. 
  2. ^ „太祖本纪 [Chronicle of Taizu]”. 《元史》 [History of Yuan] (на језику: кинески). „元年丙寅,大会诸王群臣,建九斿白旗,即皇帝位于斡难河之源,诸王群臣共上尊号曰成吉思皇帝["Genghis Huangdi"]。 
  3. ^ Mote 1994, стр. 624.
  4. ^ Atwood, Christopher Pratt (2004). Encyclopedia of Mongolia and the Mongol EmpireНеопходна слободна регистрација. Facts On File. ISBN 978-0-8160-4671-3. 
  5. ^ Tan 2014, стр. 312
  6. ^ Cheung 2016, стр. 2
  7. ^ The History of China. Приступљено 4. 3. 2015. 
  8. ^ Franke, Herbert, Could the Mongol emperors read and write Chinese? 
  9. ^ а б Emperor, Kublai (18. 12. 1271), 《建國號詔》 [Edict to Establish the Name of the State], 《元典章》[Statutes of Yuan] (на језику: кинески) 
  10. ^ Saunders, J. J. The History of Mongol Conquests. 
  11. ^ Grousset, René (1939). L'empire des steppes: Attila, Gengis-Khan, Tamerlan [The Empire of Steppes] (на језику: француски). 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]