Пређи на садржај

Кантаутор

С Википедије, слободне енциклопедије
Боб Дилан

Кантаутор је музичар који пише музику и текст песама које изводи.[1] У своје песме он обично уноси социјалне, политичке и филозофске теме. Једно време ова врста музике је била везана за песме у којима се обавезно изражавао неки протест. Данас овај термин није толико везан за политичку критику као раније и може имати било коју тему.

Кантауторска песма има широку и дугу традицију у медитеранским земљама Европе, и у мањој мери, у Латинској Америци. Овај тип песама је имао за тему друштвене неправде али и љубав, како срећну тако и несрећну. Врхунац је доживео седамдесетих година двадесетог века када је био повезан са друштвеним и политичким превирањима тог периода. Осамдесетих година овај жанр улази у кризу, а током деведесетих, је доживео нови успон појавом младих аутора који су унапредили овај жанр у смислу слободнијих ритмова, форми израза и речи до те мере да са кантауторима претходне генерације једино заједничко што имају је да сами пишу своје текстове и музику.

Појам долази од италијанске речи il cantautore, од da cantante e autore (певач и аутор), од које је настао назив за ову врсту извођача. У Италији се кантауторска музика развила као посебан музички правац почетком шездесетих година двадесетог века, а највише заслуга су за то имали Фестивал Санремо, на којем је негована италијанска канцона (итал. canzone), као и РАИ. У Немачкој је настао појам лидермахер (нем. Liedermacher). У САД, то је сингер-сонгврајтер (енгл. singer-songwriter), а у Француској постоји шансоњер (фр. chansonnier), у Русији такозвани бард.

Дефиниција и употреба

[уреди | уреди извор]

Ознаку „певач-кантаутор” (или „певач/певач”[2]) користе издавачке куће и критичари да дефинишу уметнике популарне музике који пишу и изводе сопствени материјал, који је често самосталан – углавном на акустичној гитари или клавиру.[3] Такав уметник обавља улоге композитора, текстописца, вокала, понекад инструменталисте, а често и менаџера.[4] Према AllMusic, текстови кантаутора су често лични, али прикривени разрађеним метафорама и нејасним сликама, а њихова креативна брига је да ставе нагласак на песму, а не на њено извођење. Већина плоча таквих извођача има сличан директан и резерван звук који ставља нагласак на саму песму.[5]

Термин такође може да карактерише текстописце у жанровима рок, фолк, кантри и поп музике - укључујући Хенрија Расела (1812-1900), Аристида Бруанта (1851-1925), Хенка Вилијамса (1923-1953) и Бадија Холија (1936-1959). Израз „певач-кантаутор“, пристан од 1949. године,[6] ушао је у популарну употребу од 1960-их па надаље[7] да опише текстописце који су следили одређене стилске и тематске конвенције, посебно лирску интроспекцију, исповедно писање песама, благе музичке аранжмане и потцењени стил извођења.[8] Према писцу Ларију Дејвиду Смиту, због тога што је спојила улоге композитора, писца и певача, популарност феномена кантаутора поново је увела средњовековну традицију трубадура „песме са јавним личностима“ након ере Тин Пан Алија у америчкој популарној музици.[9] Теме песама кантаутора из америчког препорода народне музике укључују политички протест, као у случају Вудија Гатрија (1912-1967) и Пита Сигера (1919-2014).[10] Према Journal of Popular Music Studies, од препорода фолка па надаље до његове постојаности у поп музици, улога кантаутора је укључивала неколико димензија креативног идентитета:

Први естетски слој подстиче текстописце да певају и изводе сопствена дела и да унесу сопствене стилске ароме у текстове песама. Текстописци нису независни од дела када су готова; него улазе, активирају и аутентификују текстове песама кроз своје вокалне и музичке перформансе. Док први слој не захтева увек да певач буде текстописац, други социолошки слој не само да се фиксира на однос између певача и текстописца (у овом случају, певач-кантаутор се често раздваја цртицом уместо да се користи коса црта између певача и текстописца), али такође тражи више социолошке агенције осим певања и писања песама, као што су аранжирање, миксовање, продукција, сарадња и управљање медијима. Другим речима, кантаутор тако пролази кроз процес згушњавања који укључује двослојне гласове, укључујући извођење стилске личности, прикупљање других гласова и координацију других социолошких вештина. Овај процес згушњавања показује флуидне, вишеструке и хетерогене гласове испод јединствене ауторске слике, компликујући на тај начин појам ауторства за кантауторе.[11]

Историја

[уреди | уреди извор]
Хенк Вилијамс

Концепт кантаутора може се пратити до древне бардске усмене традиције, која је постојала у различитим облицима широм света. Песме би се изводиле као певање или песма, понекад уз пратњу харфе или другог сличног инструмента. Након проналаска штампарства, песме би писали и изводили продавци балада. Обично би то биле верзије постојећих мелодија и текстова, који су се стално развијали. Ово се развило у кантауторску традицију народне културе.

Путујући извођачи постојали су широм Европе. Тако фолклориста Анатол Ле Браз даје детаљан приказ једног певача балада, Јан Ар Минуза, који је писао и изводио песме путујући Бретањом крајем деветнаестог века и продајући штампане верзије.[12]

У великим градовима било је могуће зарадити за живот наступајући на јавним местима, а са проналаском фонографског записа, рани кантаутори попут Теодора Ботрела, Џорџа М. Коена и Хенка Вилијамса постали су славне личности; радио је додатно допринео њиховом јавном признању и привлачности.

Током периода од 1940-их до 1960-их, подстакнут препородом америчке народне музике, млади извођачи инспирисани традиционалном народном музиком и групе попут Алманак Сингерса и Виверса почели су да пишу и изводе сопствени оригинални материјал и стварају сопствене музичке аранжмане.[13]

Почетком 21. века, дигиталну аудио радну станицу GarageBand користили су многи амбициозни певачи и текстописци за компоновање и снимање музике.[14] Кантаутори који су професионално компоновали музику са GarageBand-ом су Ериках Баду (за њен албум из 2008. New Amerykah Part One)[15] и Билал (за његов албум Airtight's Revenge из 2010. године).[16]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Ruehl, Kim. „Essential Folk Music Singer-Songwriters”. The About Group. Архивирано из оригинала 14. 12. 2016. г. Приступљено 16. 6. 2019. „[...] the singer-songwriter is a fairly recent phenomenon in the centuries-old history of American folk music. 
  2. ^ „Pop/Jazz”. Nightlife. New York Magazine. 13 (40). New York Media, LLC. 13. 10. 1980. стр. 111. ISSN 0028-7369. Приступљено 18. 4. 2021. „Topical song-writer/singer Tom Paxton. 
  3. ^ Shepherd, John, ур. (2003). Continuum Encyclopedia of Popular Music of the World: Volume 11: Performance and Production. Continuum. стр. 198. ISBN 0-8264-6322-3. Приступљено 18. 4. 2021. „Referring to popular music-artists who write and perform their own material (often self-accompanied, most frequently on acoustic guitar or piano), the term 'singer-songwriter' is usually (although not exclusively) applied to certain performers in the rock, folk and pop genres. 
  4. ^ Rodgers, Jeffrey Pepper (2003). The Complete Singer-Songwriter: A Troubadour's Guide to Writing, Performing, Recording & Business. Hal Leonard Corporation. стр. vi. ISBN 0-87930-769-2. 
  5. ^ „singer-songwriter”. AllMusic. Приступљено 17. 7. 2013. 
  6. ^ „singer-songwriter”. Oxford English Dictionary (3rd изд.). Oxford University Press. септембар 2005.  (Потребна је претплата или чланска картица јавне библиотеке УК.)
  7. ^ „Google Books Ngram Viewer”. Books.google.com. Приступљено 30. 5. 2021. 
  8. ^ Shepherd, John, ур. (2003). Continuum Encyclopedia of Popular Music of the World: VolumeIt 11: Performance and Production. Continuum. стр. 198. ISBN 0-8264-6322-3. Приступљено 17. 7. 2013. „The term itself came into common usage in the 1960s and had its roots in the folk revival. 
  9. ^ Brackett, David (2008). Dark Mirror: The Pathology of the Singer-Songwriter. Greenwood Publishing Group. стр. 47. ISBN 978-0-275-99898-1. 
  10. ^ „The Routledge History of Social Protest in Popular Music”. Routledge Handbooks Online. Приступљено 21. 8. 2020. 
  11. ^ Qu, Shuwen; Xiao, Jian (1. 3. 2020). „The Making of Singer-songwriters: Exploring the Authorship and Ethos of Contemporary Folk Music in Mainland China”. Journal of Popular Music Studies. 32 (1): 78—105. Приступљено 21. 8. 2020 — преко University of California Press. 
  12. ^ Anatole Le Braz, "The Pardon of the Singers", The Land of Pardons, London, Methuen, 1926, pp. 45–104.
  13. ^ Cohen, Ronald D. Rainbow Quest: The Folk Music Revival & American Society, 1940–1970. Amherst: University of Massachusetts Press, (2002) ISBN 1-55849-348-4
  14. ^ Charness, Dan (13. 5. 2011). „Why GarageBand Can't Make You a Rock Star”. The Atlantic. Приступљено 21. 8. 2020. 
  15. ^ Warren, Tamara (1. 6. 2008). „Erykah Badu”. Venus Zine. Venus Holdings. Архивирано из оригинала 9. 4. 2010. г. Приступљено 22. 10. 2011. 
  16. ^ „Q&A With Bilal: The Return & Revenge Of A Genre Blender”. BallerStatus.com. 18. 10. 2010. Приступљено 20. 8. 2020. [мртва веза]

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]