Пређи на садржај

Нож (филм из 1999)

С Википедије, слободне енциклопедије
Нож
Постер за филм
Изворни насловНож
Жанрдрама
трилер
РежијаМирослав Лекић
СценариоМирослав Лекић
Слободан Стојановић
Игор Бојовић
ПродуцентБојан Маљевић
Бојана Маљевић
Темељи се наНож
(Вук Драшковић)
Главне улогеЖарко Лаушевић
Бојана Маљевић
Александар Берчек
Љиљана Благојевић
Петар Божовић
МузикаТома Бабовић
Александар Милић
Директор
фотографије
Предраг Тодоровић
СценографВељко Деспотовић
МонтажаБранислав Милошевић
Продуцентска
кућа
Monte Royal Pictures
Метрофилм Београд
Година1999.
Трајање135 минута
Земља Југославија
Језиксрпски
Веб-сајтwww.monteroyalpictures.com/projects/15/NOŽ
IMDb веза

Нож је југословенски и српски филм Мирослава Лекића снимљен 1999. године. Сценарио су писали Мирослав Лекић, Слободан Стојановић и Игор Бојовић на основу истоименог романа Вука Драшковића. У главним улогама су Жарко Лаушевић и Бојана Маљевић.[1][2] Филм истиче бесмисао етничких подела и осуђује решавање етничких несугласица насиљем.

Ово је готово епска прича, која кроз судбину ликова говори о судбини нације и злу које се понавља као проклетство кроз столећа. У потрази за својим коренима, главни јунак филма открива нешто много дубље и суптилније. Кроз потрагу за сопственим идентитетом он све више упада у затворени круг мотивације зла. Филм је љубавни трилер са епским елементима, а љубав је његов круцијални потенцијал који нам показује да изнад сваког осећања зла постоји још дубље и снажније осећање.

Упозорење: Следе детаљи заплета или комплетан опис филма!

Главна нит филма прати живот Илије Југовића/Алије Османовића, док споредна радња прати догађаје из живота Атиф-аге Тановића.

Прича се фрагментарно плете у временском оквиру од 1941. до 1993. године око младића који је после узајамног покоља у два херцеговачка села као беба замењен, па је, иако Србин, одрастао уз мајку муслиманку у уверењу да је пореклом муслиман.[1]

Догађаји почињу у једном селу код Гацка током Другог светског рата. Југовићи (православци) и Османовићи (муслимани) су комшије и кумови завађени око границе између њихових имања. Хоџа Вехбија је свестан да Османовићи потичу од Југовића, али на његово инсистирање Османовићи на православни Божић 1942. наоружани упадају у дом Југовића. Ту изврше стравичан покољ целе породице која се била окупила да прослави свој празник, али поштеде малог Илију, тек рођену некрштену бебу. Њега однесу у своје село и предају га Рабији, чији је муж погинуо те ноћи у походу на Југовиће. Намера им је да Рабија одгаја малог као своје дете и да направе од њега Муслимана који ће да мрзи и убија Србе.

Међутим, у Османовиће упадају четници и побију Муслимане, али Рабија успева да се сакрије на тавану куће са малим Илијом, а четници односе њеног правог сина, верујући да је то српско дете које су Османовићи отели Југовићима.

Мали Илија преживљава рат и одраста као Алија Османовић уз Рабију, вјерујући да му је она права мајка, а да су четници однели његовог брата. Алија касније одлази у Сарајево на студије, али га судбина његовог нерођеног брата прогања и он одлучује да га пронађе. Приликом једне посете Османовићима готово случајно сусреће сеоског хоџу, тајанственог човека познатог као „Сиктер“ Ефендија. Од њега Алија, тј. Илија, сазнаје страшну истину о свом пореклу и истина почиње да се открива.[2]

Одступања од романа

[уреди | уреди извор]

Крај филма битно одступа од краја романа, у светлу оружаних сукоба на подручју Босне и Херцеговине током деведесетих година 20. века (1993. године), који су омогућили да се радњи филма да једна нова димензија која у роману не постоји.[1]

На крају филма, Илија (односно Алија, који се вратио свом српском имену и идентитету) током рата укршта путеве са Селимом Османовићем, који је као беба украден од Илијине помајке Рабије. Селим, кога су украли четници, васпитан је као Србин (под именом Милош) и командује јединицом српске војске. Када Милош легитимише Илију, открива да су обојица наводно рођени у истом селу у исто време, и сумња да је Илија шпијун са лажним идентитетом. У међусобном сукобу, који прети да се заврши трагично, откривају страшну истину и коначно проналазе један другог.

Међутим, у роману ова сцена уопште не постоји, будући да је роман први пут објављен више од десет година пре почетка сукоба у Југославији. У роману, Илија и Селим се такође срећу и упознају на крају, али под потпуно другим околностима. Наиме, када Милан Вилењак посети Атифагу Тановића да би осветио свог стрица, Атифага му открива истину о Југовићима и Османовићима, али му такође открива и да је он (Вилењак) заправо Селим Османовић, кога су украли четници и васпитали као Србина. Ипак, у филму су Вилењак и Селим Османовић два различита лика.

На 34. Филмским сусретима у Нишу 1999. године:[3]

Другу награду за сценарио на Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи 1999.[4]

Глумац Улога
Жарко Лаушевић Алија Османовић / Илија Југовић
Бојана Маљевић Милица Јанковић
Александар Берчек Халил „Сиктер“ Ефендија
Љиљана Благојевић Рабија Османовић
Петар Божовић Сабахудинага / Атифага Тановић
Никола Којо Хамдија / Милан Вилењак
Велимир Бата Живојиновић Прота Нићифор Југовић
Светозар Цветковић Командир Милош / Селим Османовић
Драган Максимовић Зулфикар Османовић
Јосиф Татић Кемал Османовић
Драган Николић хоџа Велија
Драган Зарић Ђорђе Вилењак
Ненад Јездић млади Атифага Тановић
Мира Бањац Нена Хикмета
Слободан Ћустић Хусеин Османовић
Марко Баћовић четнички војвода
Цвијета Месић Миличина тетка
Бранимир Брстина војник у џипу
Небојша Бакочевић Усташки доктор
Дубравко Јовановић Братомир Југовић
Горан Султановић усташки заповедник
Владан Дујовић усташки бојник
Војин Ћетковић Љубо Никшићанин
Михајло Бата Паскаљевић посластичар
Душан Тадић професор медицине
Милутин Јевђенијевић муслиман
Миле Станковић Југовић
Бојана Ковачевић Љубица
Рас Растодер шофер
Миодраг Кривокапић Ристо Криводолац
Драган Петровић Огњен Барковић
Милорад Капор млади Југовић
Срна Ланго Миличина другарица
Борис Миливојевић Миралем поштар
Милица Михајловић Амра

Каскадери

[уреди | уреди извор]

Локације снимања

[уреди | уреди извор]

Филм је сниман на низу локација у Призрену, Билећи, Гацку, Требињу и Београду који су углавном сви морали да дочарају БиХ, нарочито Сарајево.[5]

Занимљивости

[уреди | уреди извор]
  • Филм Нож је само за прва четири дана приказивања видело преко 100.000 гледалаца у биоскопима у Србији, захваљујући 28 филмских копија које је направио Монте Ројал.
  • Петог дана приказивања почело је НАТО бомбардовање. Филм је наставио дистрибуцију након неколико месеци и у биоскопима га је видело преко 650.000 људи.
  • Сцена у којој гори црква снимана је у августу месецу на плус 40 °C у Требињу. Да би се дочарала зимска снежна сцена просуто је око 60 t соли.[6]

Културно добро

[уреди | уреди извор]

Југословенска кинотека је у складу са својим овлашћењима на основу Закона о културним добрима, 28. децембра 2016. године прогласила сто српских играних филмова (1911—1999) за културно добро од великог значаја. На тој листи се налази и филм Нож.[7]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в „Нож”. Филмски центар Србије. Архивирано из оригинала 03. 02. 2021. г. Приступљено 30. 1. 2021. 
  2. ^ а б „Нож”. Мој Тв. Приступљено 19. 1. 2021. 
  3. ^ „Уручењем награда у петак у Нишу завршени 34. филмски сусрети”. glas-javnosti.rs. Архивирано из оригинала 17. 10. 2013. г. Приступљено 23. 5. 2013. 
  4. ^ „23. Фестивал филмског сценарија - Награде и признања”. Screenfest. Приступљено 19. 1. 2021. 
  5. ^ „Премијере : Нож”. Нин. Приступљено 19. 1. 2021. 
  6. ^ Нож - Занимљивости, Приступљено 9. августа 2014.
  7. ^ „Сто српских играних филмова (1911—1999) проглашених за културно добро од великог значаја”. Југословенска Кинотека. Приступљено 5. 2. 2021. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]