Пређи на садржај

Париски метро

С Википедије, слободне енциклопедије
Париски метро
Општи подаци
Област превозаПариз
Тип превозаподземна железница
Број линија16
Број станица303[1]
Дневни превоз путника4,175 милиона путника[2]
Функционисање система
Почетак рада19. јули 1900. година[3]
Оператор(и)RATP
Технички подаци
Дужина мреже214 километара
Ширина колосека1435 mm (стандардна ширина)

Париски метро или Метрополитан је део јавног превоза у Париској области. Постао је један од симбола града, познат по учесталости у самом граду као и униформној архитектури која је под утицајем сецесионистичког правца. После Московског метроа он је најпрометнији метро у Европи.[4] Метро станица Шатле лес Алес је највећа метро станица на свету.[5]

Париски метро је углавном подземан и дуг је 226,9 km (141,0 mi).[3] Има 308 станица, од којих 64 имају преседање између линија.[1][6] Постоји 16 линија (са још четири у изградњи), означених бројевима од 1 до 14, са две линије, 3bis и 7bis, које су назване јер су почеле као огранци Линије 3 и Линије 7. Линија 1 и Линија 14 су аутоматизоване. Линије су идентификоване на картама бројем и бојом, са смером кретања означеним терминусом.

Париски метро је превезао је 1,520 милијарди путника у 2015. години, 4,16 милиона путника дневно, што износи 20% укупног саобраћаја у Паризу.[2][7] То је један од најгушћих метро система на свету, са 244 станице на 105,4 km2 (41 sq mi) града Париза. Шато–Ле Хал, са пет метро и три RER линије, једна је од највећих метро станица на свету.[8] Међутим, систем генерално има лошу доступност, јер је већина станица изграђена под земљом дуго пре него што је лакића приступа постало значајно питање.

Реч метро настала је управо у Паризу као скраћеница за фирму која је управљала овим саобраћајним системом Compagnie du chemin de fer métropolitain de Paris, или кратко Метрополитан. Могуће да је само име фирме преузето из фирме која је управљала Лондонским метроом Metropolitan Railway. Касније овај назив још више скраћен на само метро. Метро је врло брзо постао популаран и у осталим језицима те је постао универзално име за овај вид транспорта у оквиру градова.

Историја

[уреди | уреди извор]

Радови на париском метроу започети су новембра 1898. године. Прва линија отворена је 19. јула 1900. године током светске изложбе у Паризу. До Првог светског рата метро се веома брзо ширио, тако да је до 1920. године центар града био потпуно покривен. 1930-их године су се постојеће линије продужавале ка предграђима. Након Другог светског рата Париски метро се није превише градио али су се постојеће линије модернизовале.

Такође због наглог ширења Париске области био је неопхдан још већи транспортни систем. Решење је нађено у новом систему тзв. RER-a (фр. réseau express régional), која је са својих 5 линија заправо представљала проширење постојећег метро система.

Током историје као у већини осталих метроа било је разних несрећа. Највећи инциденти у париском метроу су се десили:

  • 10. августа 1903. године: велики пожар, 84 особе су погинуле
  • 30. августа 2000. године: Услед превелике брзине и непостојања аутоматске контроле дошло је до искакања при чему је 24 особе лакше повређено
  • 6. августа 2005. године: услед лоших инсталација дошло је до пожара у возу при чему је повређено 19 особа
  • 29. јула 2007 године: пожар у једном од возова узроковао је повреду 15 особа

Карактеристике

[уреди | уреди извор]

Мрежа Париског метроа је изузетно густа, па су станице релативно близу једна другој: 548 метара у просеку су удаљене једна од друге. Метро је у највећем делу подземан и то претежно у самом центру града. Ка периферији метро прелази у надземне пруге које су укупне дужине 17 km од укупних 214 km. Линије метроа су испресецане линијама воза РЕР-а, који саобраћа до удаљенијих приградских насеља и аеродрома.

Мапа са свим линијама Париског метроа

Због разноликог састава тла тунели су релативно близу површине, са изузетком линије 12 испод Монмартра. Углавном је поштовано правило о радијусу кривина од 75 метара. Колосек је стандардне ширине од 1.435 m, а електрична енергија се добија из треће шине која је под напоном од 750 V. Ширина вагона је 2,4 m. Број вагона варира од три до шест, а најчешће је пет. Осам вагона је могућ само на линији 14.

Од 2012. године у многим париским метро станицама је омогућен бесплатан приступ интернету.[9]

Радно време

[уреди | уреди извор]

Први возови напуштају почетне станице ујутру у 5.30. Задњи воз приступа задњој станици ноћу у 1.15, осим петком и суботом и значајнијим празницима када долазе у 2.15.

Тарифни систем

[уреди | уреди извор]
Једнократна карта и вишедневна карта

Карте се могу купити на киосцима и аутоматима на самим станицама. Карте или смарт картице су неопходне како би се прошло ка перонима. На улазу се налазе аутоматске рампе које се отварају само очитавањем смарт картица или једнократних карти. Стандардна карта подразумева један улаз и један излаз кроз рампе, те је стога могуће вршити преседања кроз више линија метро система. Поред једнократних карти постоје и:

  • Дневна карта
  • Недељна карта
  • Месечна карта
  • Годишња карта
  • Paris Visite карта која може трајати 3 или 5 дана за зоне од 1-3. Ова карта је веома погодна за туристе.
Линија 5 Париског метроа

Париски метро тренутно има 16 линија, од које су линија 3 и 7 додатно подељене.

Линија Релација Почела Дужина у km Број
станица
Број
вагона
Број возова
у шпицу
01 Ла Дифенс ↔ Шатоу де Винсенс 1900 16.6 25 6 45
02 Порт Дофи ↔ Насион 1900 12.3 25 5 37
03 Порт де Левало ↔ Галеми 1904 11.7 25 5 40
03bis Гамбета ↔ Порт де Лилас 1921 1.3 4 3 4
04 Порт де Клигнакорт ↔ Мари де Монтруж 1908 12.1 27 6 40
05 Бобни - Пабло Пикасо ↔ Плејс д Итали 1906 14.6 22 5 45
06 Аеродром Шарл де Гол ↔ Насион 1907 13.7 28 5 37
07 Ла Курнев ↔
Вилжиф - Луј Арагон / Мар Д Иври
1910 18.6 38 5 60
07bis Луј Бланк ↔ Пре Сен-Жерве 1911 3.1 8 3 6
08 Балард ↔ Понт де Лак 1913 23.4 38 5 50
09 Пон де Севр ↔ Мари де Монтрел 1922 19.6 37 5 57
10 Булоњ - Понт де Сен Кло ↔
Жер Астерлиз
1913 11.7 23 5 24
11 Шалет ↔ Мари де Лилас 1935 6.3 13 4 20
12 Фрон Популер ↔ Мари Дизи 1910 15.3 29 5 37
13 УниверзитетСен Дени
Шатилон Монтруж
1911 24.3 32 5 50
14 Сен Лазар ↔ Олимпиадес 1998 9.2 9 6
максимално 8
18

Будућност

[уреди | уреди извор]

У изгрдњи

[уреди | уреди извор]

Планирано

[уреди | уреди извор]
  • Гранд Париз Екпрес, пројекат који укључује кружну линију од 75 km (47 mi) око Париза са 4 нове линије париског метроа: линије 15, 16, 17 и 18. Линија 15, најдужа од нових линија, биће кружна линија око Париза. Линија 17 ће саобраћати до аеродрома Шарл де Гол. Друге две линије ће опслуживати предграђе Париза. Гранд Парис Екпрес ће имати укупан распон од 200 km (120 mi) и бројаће 68 станица. Гранд Париз Екпрес ће драматично побољшати превоз у градској зони Париза за милион путника дневно почевши од 2024. године са инаугурацијом јужног дела кружне линије 15.[19][16]
  • Продужетак линије 1 од Шато де Винсен до станице Вал де Фонтене (нема званичне временске најаве).[20]
  • Продужетак линије 10 од Гар д'Остерлиц до Иври–Плас Гомбета или чак станице Лес Ардван (не пре 2030. године).[21]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „The Metro: a Parisian institution”. RATP. Архивирано из оригинала 18. 2. 2017. г. Приступљено 2014-01-29.  The Montmartre funicular is considered to be part of the metro system, within which is represented by a 303rd fictive station "Funiculaire".
  2. ^ а б „RAPPORT D'ACTIVITÉ 2015” (PDF). STIF. стр. 18. Приступљено 2017-03-17. 
  3. ^ а б „Brief history of the Paris metro”. france.fr – The official website of France. Архивирано из оригинала 26. 9. 2013. г. Приступљено 2013-09-21. 
  4. ^ „Метрополитен в цифрах [Metro in figures]”. Moscow Metropoliten (на језику: руски). Архивирано из оригинала 18. 9. 2016. г. Приступљено 2016-09-17. 
  5. ^ „10 најбољих јавних превоза у свету”. Опуштено. Приступљено 27. 1. 2014. [мртва веза]
  6. ^ Statistiques Syndicat des transports d'Île-de-France rapport 2005 (in French) states 297 stations + Olympiades + Les Agnettes + Les Courtilles Архивирано 17 јун 2012 на сајту Wayback Machine
  7. ^ Demade 2015, стр. 13.
  8. ^ „RÉAMÉNAGEMENT DU PÔLE RER CHÂTELET-LES HALLES CONCERTATION PRÉALABLE - Un pôle de transport d'envergure régionale” (PDF) (на језику: француски). Syndicat des transports d'Île-de-France (STIF). Архивирано из оригинала (PDF) 15. 2. 2010. г. 
  9. ^ http://www.01net.com/editorial/568481/le-wi-fi-gratuit-arrive-dans-le-metro-parisien/ Архивирано на сајту Wayback Machine (30. октобар 2012) Приступљено 27.01.2014.
  10. ^ а б Île-de-France Mobilités. „Métro 11, prolongement Mairie des Lilas > Rosny-Bois-Perrier” (PDF) (на језику: француски). Приступљено 30. 5. 2018. 
  11. ^ а б в г д „Grand Paris Express, the largest transport project in Europe”. Société du Grand Paris (на језику: француски). 2017-06-16. Архивирано из оригинала 11. 04. 2022. г. Приступљено 2020-05-26. 
  12. ^ „Prolongement de la ligne 14 à Mairie de Saint-Ouen” (на језику: француски). Архивирано из оригинала 19. 10. 2017. г. Приступљено 30. 5. 2018. 
  13. ^ „Ligne 14 Sud”. Société du Grand Paris (на језику: француски). 2017-03-30. Приступљено 2020-05-26. 
  14. ^ „Grand Paris Express Ligne 15 Sud” (на језику: француски). 12. 4. 2018. Приступљено 30. 5. 2018. 
  15. ^ „Ligne 15 Sud”. Société du Grand Paris (на језику: француски). 2017-05-02. Приступљено 2020-05-26. 
  16. ^ а б в г „La Société du Grand Paris réactualise le calendrier du Grand Paris Express”. Société du Grand Paris (на језику: француски). 2021-07-15. Приступљено 2021-08-04. 
  17. ^ „Ligne 16”. Société du Grand Paris (на језику: француски). 2017-05-02. Приступљено 2020-05-26. 
  18. ^ „Ligne 17”. Société du Grand Paris (на језику: француски). 2017-05-02. Приступљено 2020-05-26. 
  19. ^ „Grand Paris facts. Grand Paris Express.” (на језику: енглески). Приступљено 5. 8. 2018. 
  20. ^ „Prolongement du Métro ligne 1 à Val de Fontenay, le projet en bref” (на језику: француски). Приступљено 30. 5. 2018. 
  21. ^ „Prolongement de la ligne 10 à Ivry Gambetta” (на језику: француски). Приступљено 30. 5. 2018. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]