Пређи на садржај

Софка Николић

С Википедије, слободне енциклопедије
Софка Николић
Софка са супругом Пајом Николићем
Лични подаци
Пуно имеСофија Васиљевић Николић
НадимакСофка
Место рођењаТабановић, Краљевина Србија
Место смртиБања Ковиљача, СФР Југославија
Музички рад
Активни период1921—1939. (повремено наступала после)
Жанрфолк, севдах
ИнструментВокал
Издавачка кућаЈуготон, ПГП РТБ

Софија (Васиљевић) Николић — Софка (Табановић, код Шапца, 1907Бања Ковиљача, 27. јул 1982) била је српска певачица народне музике и по многима највећа звезда овог жанра у првој половини 20. века.[1] На жалост, у недостатку тачних биографских података, о Софки Николић често се наводе нетачности и неистине.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Почела је да пева као девојчица на вашарима, а од 1918. је озбиљније запажена наступима у Зворнику. После Мостара и Сарајева од краја 1927. године прешла је да живи у Београд. У Београду се удала за Пају Николића, шефа једног од ромских оркестра. Први пут Софкино певање пренесено је радио-таласима 11. децембра 1929. године на Радио Београду из кафане „Крагујевац“. Њено освајање Београда означило је промену односа јавности према кафанском певању.

Прву плочу са нумерама „Сву ноћ млада“ и „Узми Стану, мили сине“ снимила је 1927. у Београду. Снимала је за Едисон Бел Пенкала, као и за иностране издавачке куће (нпр. Пате у Паризу). Према непровереним, индиректним и спорним изворима, за велики број својих плоча наводно је добила награду „Златна поткова“.

Поред гостовања по разним градовима тадашње Југославије, уз горенаведени боравак у Паризу, до 1939. године документовано је њено гостовање у Софији, са пратећим оркестром под вођством њеног мужа Паје који је бројао најчешће пет музичара, мада се оркестар понекад и проширивао. Евентуална гостовања у Берлину, Прагу, Бечу, Будимпешти... нису документована. О њеном певању, које је остављало велики утисак на слушаоце широм Европе, написано је: „Даире у њеним рукама звечећи су дрхтале, дрхтала је њена душа“.[2]

Снимила је велики број грамофонских плоча и песама. Њене најпознатије песме су: „Цојле Манојле“, „Колика је Јахорина планина“, „Кад би знала, дилбер Стано“, „Зоне, мори Зоне“ и „Чујеш, секо...“.

Поред бројних личности из јавног живота Београда којима је певала, остало је забиљежено да је велики Софкин поштовалац и пријатељ била свјетски позната пјевачица Џозефина Бекер.[3]

Након смрти шеснаестогодишње ћерке Марице (Мариоле) 1939. године на врхунцу славе, Софка се повлачи у туговање и углавном више није певала.[4] Ретки изузеци су била снимања (за Радио Београд, 1963, са оркестром Жарка Милановића) и хуманитарни наступи. Ова наша славна певачица временом је заборављена, а јавност је имала прилику да је се сети 1968. године када је о њој снимљен документарни филм. Последње године живота провела је скромно и усамљено у Бијељини и Београду. Умрла је 1982. године у старачком дому у Бањи Ковиљачи, а сахрањена је на градском гробљу Пучиле у Бијељини, у крипти поред своје ћерке.[2]

Једна од улица у ширем центру Бијељине носи име по Софки Николић. У овој улици је сједиште Српске новинске агенције СРНА.

  1. ^ „Буран живот Софке Николић“, Драго Гајић, Вечерње новости, Београд, 22. јануар 2012.
  2. ^ а б „Софка почива у гробу без биљега“, Тихомир Несторовић, Глас српске, Бања Лука, 4. јул 2008.Приступљено 25. 4. 2013.
  3. ^ Pet najvećih srpskih pevača: ’’Koliko toga stane u jedan ljudski glas’’, Đorđe Matić, Vreme; Beograd, 15. novembar 2012. godine
  4. ^ Софка Николић, краљица песме и дерта (ВИДЕО)

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]