Пређи на садржај

3. ударна дивизија НОВЈ

С Википедије, слободне енциклопедије
Трећа ударна дивизија
Југословенска партизанска застава
Постојање9. новембар 1942 — крај рата
Место формирања:
Пердухово Село, код Гламоча
ФормацијаПета пролетерска бригада
Прва далматинска бригада
Десета херцеговачка бригада
Јачина3.200 бораца[а]
ДеоНародноослободилачка војска Југославије Народноослободилачке војске Југославије
Ангажовање
Команданти
КомандантПеро Ћетковић[а]
Начелник штабаРудолф Приморац[а]
Политички комесарРадомир Бабић[а]

Трећа ударна дивизија била је дивизија Народноослободилачке војске Југославије, формирана 9. новембра 1942. у Пердухово Село, код Гламоча, наредбом Врховног штаба НОВ и ПОЈ од Пете пролетерске црногорске ударне бригаде, Десете херцеговачке ударне бригаде и Прве далматинске ударне бригаде. Приликом формирања имала је око 3.200 бораца. Први командант дивизије био је Перо Ћетковић, а политички комесар Радомир Бабић.[1]

Јуна 1943, у току битке на Сутјесци, из састава Дивизије привремено је изашла Десета херцеговачка дивизија, а привремено ушла Трећа пролетерска санџачка бригада (до септембра 1943). Септембра 1943. Десета херцеговачка бригада вратила се поново у састав Дивизије и остала до децембра 1943. У саставу Дивизије биле су још и Четврта пролетерска црногорска бригада, од септембра 1943. до јануара 1944; Шеста црногорска бригада од новембра 1943. до фебруара 1944; Трећа пролетерска санџачка бригада, од јануара до фебруара 1944; Седма црногорска бригада, од децембра 1943; Девета црногорска бригада од априла 1944; Артиљеријска бригада, од 20. априла 1945. и Прва италијанска бригада дивизије Гарибалди, од 9. маја 1944. до 23. фебруара 1945. године.[2][3]

Почетком 1945. Дивизија је имала преко 5.600 бораца. Дивизија се до 10. септембра 1943. налазила у саставу Главне оперативне групе, потом у саставу Другог ударног корпуса и од јануара 1945. у саставу Друге армије Југословенске армије. Сматрала се једном од елитних јединица НОВЈ.[2][3]

Борбени пут Треће дивизије

[уреди | уреди извор]

Након формирања дивизија као целина учествовала је крајем новембра и почетком децембра 1942. године у борбама за Јајце. Затим је прешла у наступање на осовинске гарнизоне и комуникације у средњој Босни.

Током Битке на Неретви у офанзиви у долину Неретве представљала је средњу нападну колону и заузела италијански гарнизон у Прозору. Учествовала је у противудару код Горњег Вакуфа и у разбијању четника код Невесиња и Калиновика. У Невесињу је 28. марта 1943. погинуо командант Перо Ћетковић, народни херој.

Током Битке на Сутјесци била је део Јужне оперативне групе. Остала је у заштитници са Централном болницом. Приликом покушаја пробоја немачких положаја у долини Сутјеске 13. јуна 1943. дивизија је претрпела тешке губитке, разбијена је на више батаљонских група, од којих су се неке пробиле и спојиле са Оперативном групом Врховног штаба, док су се друге пробиле у Херцеговину, Црну Гору и Санџак. Приликом покушаја пробоја у јуришу је погинуо трећи командант дивизије Сава Ковачевић.

Током Битке на Сутјесци из састава дивизије изашла је Десета херцеговачка бригада, а уместо ње је у састав дивизије ушла је Трећа пролетерска санџачка ударна бригада.

Почетком септембра 1943. дивизија је обновљена. Њен састав су чиниле Четврта пролетерска црногорска ударна бригада, Пета пролетерска црногорска ударна бригада и Десета херцеговачка ударна бригада и потчињена је Другом ударном корпусу. Крајем 1943. године уместо Десете херцеговачке и Четврте пролетерске у састав су ушле Шеста и Седма црногорска омладинска бригада. Од априла 1944. до краја рата у саставу дивизије налазе се Пета пролетерска бригада, Седма и Девета црногорска бригада, Артиљеријски дивизион (од 20. априла 1945. Артиљеријска бригада).

У саставу свог корпуса дивизија је водила готово непрекидне борбе са јединицама немачког 21. армијског корпуса и са четницима. Након ослобођења Црне Горе дивизија је учествовала у Сарајевској операцији и ослобађању Карловца. Дана 12. маја 1945. код Зиданог Моста, заједно са Четвртом и Десетом крајишком дивизијом заробила је немачку 7. СС дивизије „Принц Еуген“ и 373. легионарску дивизију.

Командни састав дивизије

[уреди | уреди извор]
Перо Ћетковић први командант дивизије

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г Приликом формирања дивизије
  2. ^ погинуо на дужности

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Зборник НОР 1949, стр. 198.
  2. ^ а б Vojna enciklopedija 10 1975, стр. 94.
  3. ^ а б Leksikon NOR 2 1980, стр. 1121–1122.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]